Manda

MANDA

Ovu priču čuo sam od jedne žene. Nisam je odmah zapisao jer mi to nije bila ni namjera pa sam sigurno mnoge stvari i propustio ili netočno naveo. Rekoh, nije mi bila namjera da je zapišem, ali nisam mogao ni dopustiti da vrijeme izbriše sve naše životne priče. Zato ovo pišem onako kako je ona pričala:

Ovo što ću vam sad pričat' to vam je moj život do moje druge udaje, a usput ćete vidit kako je gadan bija taj nesritni život u to vrime. Po Zagori nije bilo baš puno ljudi ka ni danas, ali nije bilo ni puno zemlje. Zato se moj ćaća nije tija ni ženit. Njegov stariji brat na kome je tribala ostat većina zemlje ka' na starijem ima je dva sina i tri 'ćeri. I onda je ćaća mislija: "On je stariji, ima dva sina, još ako se ja oženim... Od čega ćemo živit?" Bilo je tu zemlje, nije da nije bilo, ali kad podiliš nema nikome dovoljno.

Ali šta ćeš ti vidit, umre moj stric, zemlja ostane na ćaći. I on bi to sigurno bija ostavija sinovcim', ali doša prvi rat, otišla oba sinovca u vojsku... Moj ćaća ima je tada četrdeset godina. Tako su nji dva otišla, a ni jedan se nije vratija. Poginila oba nit se zna ni di ni kako... Samo doša papir da su mrtvi i poslalo neke nji'ove stvari.

I nije bilo druge vengo da se ćaća oženi da zemlja ne bi ostala na žensku. I oženi se on. Moja mate bila je mlađa od njega šesnajst godina. I rodi se najprije moj brat Ivan, on je umra kad mu je bilo pet godina. Onda se rodija moj brat Andrija, a tri godine iza njega rodila sam se ja. Pravo da ti rečem, ja svoje pokojne matere i ne pamtim. Ona je umrla još dok sam ja bila dite.

Dotle je ćaća uda' dvi sinovke. Jedino je ostala Anica, ona se kasnije udala u Kljake... Nije ćaća tija nego u Kljake, oni su imali dosta zemlje. Onda si iša' di je bilo više zemlje.

Sad ti je ovo važno jer se tu sve izvrnilo naopako. Onda su ljudi bili đavliji kad se ticalo zemlje pa bi ti za pedalj oči iskopali. A bilo je puno taki koji su zakidali tuđu zemlju. Tako su se s ćaćom svadili neki Mrduljaši za jednu našu ogredu. Oni su oziđali neku našu vrtaču za se. Ćaća nije tija ziđat jer smo i mi i drugi tudan protravali blago. Di ćeš zaziđat' put? Triba i tebi i drugome. I ćaća njima govorija da je to naše, da ne diraju i srušija jopet taj zid, da se može prolazit. Tako su oni radi toga bili u zavadi dugo vrimena.

Jedanput ja i ćaća gonili blago iznad ti' ogreda i on ode da će nešto radit, a mene pošalje s nekom starom curom da pazim blago. Kad on zgotovi on će doć k nami. Nas dvi odemo i za niko doba trevimo onog mlađeg Mrduljaša, ode niz brdo di je osta ćaća. Kad je došlo doba za gonit kući uputimo se nas dvi da zovnemo ćaću i da se vratimo. Stala ja dozivat, ali se ćaća ne odaziva. Ona mene pošalje da pogledam tamo oko oni kamenica da se nije, Bože oslobodi, okliznija pa slomija štogod...

I dođem tamo... Bože dragi, uvik mi suze na oči kad se sitim. Ćaća leži doli na zemlji, glava mu sva krvava, i vidi se ovako u kraju kamen s kojim ga je udarija. Nije ga ni bacija dalje da se ne vidi. I šta ću ja, dite, udarila u plač. Došla i ova cura k meni. Ona mene oće utišit da ne plačem. Ništa mi ne smimo dirat. Onda su došli ljudi i đendari, vidili to, donili skale i odnili ćaću na skalom kući. Još on nije bija skroz mrtav, ali se znalo da neće   sigurno ostat. Isteklo je tu dosta krvi, a on nije ni dolazija k svisti. Uveče' se skupili ljudi i sad oni razgovaraju o teštamentu. Ja se toga sićam šta su govorili, ali tada nisam znala šta to znači. Znam da je jedan reka kako bi bilo pametno da svidoče kako je ćaća sve ostavija Andriji jer je muško pa ne bi ništa išlo na žensku lozu. I tako to i bilo. Ćaća tu noć umra, sutra došli ovi sa suda prislušavat, tražili otiske, tragove... Uvatili su ovog odma, on je bija kasnije osuđen. Sud je odredija da se od njegove zemlje ima nas uzdržavat i mene spremit za udaju kad bude vrime.

I sad kad smo ja i brat ostali sami onda nas je uzeja naš ujac u Gotovce. Ja sam imala devet godina kad mi je ćaća ubijen. Kod ujca sam ostala tri godine. Onda je došla Anica iz Kljaka i pita ujca da me pušće s njom doli jer ona ima puno zemlje i blaga pa da joj pomažem, šta ću radit' 'vamo gori? I tako ja odem. A bilo mi je svejedno. A šta sam ja znala, dite?

I dođemo mi u Kljake. Meni se stvarno učinilo lipo, ima puno zemlje, ravnije je, lipše su kuće... Ali imali su oni sa mnom drugi plan. Sutra se mi spremimo pa ćemo ić' u Kamensko. Ponila Anica sve moje stvari na magaretu. I uputimo se nas četvero-petero. Ali nikako doć'. Prođemo mi polje, meni sve čudno kako se nigdi ne zaustavljamo. dođemo u gornje kuće Čavoglava i ja pomislim da je tu, ali odošmo mi još dalje. I pitam ja nji di je to, a oni se rugali sa mnom: "To ti je priko Svilaje, sve ledina a okolo more." Ja mislila da i je tako. I kad smo došli, gledam ja di je more, a mora nigdi nema.

Tako sam ja ostala u Kamenskom čuvat blago. Nije tu bilo loše. Oni bi dolazili ozdal kagod a i ja sam imala svoje društvo, curica i momčića koji su pazili blago ka' i ja.

Sad ti ne znam jesam li ja tada prvi put vidila Luku ili nisam, ali mislim da je on dolazija gori prije nego je otiša u vojsku. Ali tada još nije bilo govora o tome da bi se mi uzeli. To je kasnije moja Anica spetljala kad je on dolazija na odsustvo. Tada je ona meni govorila: "Ti se i tako moraš udat', a najbolje ti je da se udaš za nj. Tu ti ima dosta zemlje..." Vrag odnija i zemlju više. Sve se vrtilo oko te jadne zemlje.

Tako ti je moja Anica meni više puta pričala. Šta sam ja znala, dite? Ja sam se toga bojala. I ne znam ni ja više kako ti se sve to zamrsilo. Jednom ja pokupim ovce, odlučim* janjce, pa goni, goni do pod Gradinu pa u Gotovce. Sutra odma došla moja Anica i ona oko mene na lipe: "Pa šta si se ti naljutila? Zar ti je kogod šta ružno učinija ili reka'? Pa, ti se vrati, bit će sve dobro..." I šta ćeš, ona i ujac oko mene i ja se vratim. Tako i kad je bija govor o udaji, nji' dvoj' mene odluče udat' za Luku.

Otišli mi tako kod vratra** na Čvrljevo da nas napovidi, ali on nije tija jer ja još nisam imala 14 godina. Ali ništa zato, oni će mene udat i bez toga. Spremilo se to sve za svate i oni došli u Gotovce po me. One moje curice (dica ka' i ja) stisle se oko mene i sad one pričaju koji je najlipši od momaka: "Lip ovaj, lip onaj..." Ali za Luku kažu da je najružniji, a ja se jadna moram udat' baž za nj.

Tako smo došli u Perkoviće i tu ses vatovalo. Skupili se oni tu u diverovoj kući, pilo se, pivalo se... Mene žene obukle u novu robu, stavile mi okrugu*** i sad one gledaju kako mi lipo stoji.

U niko doba, doledenilo meni, ja sva drkćem. Ništa oni ne obadaju**** na me. Nego našla se jedna pametna žena, vidila ona kako ja jadna drkćem pa došla k meni i odvela me kod sebe u kuću. Odma za mnom izeša diver Mate da ona ne bi ukrala mladu, bilo je toga tada. Kaže ona njemu: "Aj' ti Mate tamo, dovest ću ja nju kad se malo ugrije, vidiš da j' se smrzla." Ništa on, ode. Tu ona mene stavi uz vatru i smalčila mi vino. Lipo neko vino, ne sićam se da sam kasnije u životu pila tako lipog vina.

Vratila ona mene nazad, tu još bilo veselje. U niko doba počeli oni pripivat pismu o spavanju. E da, diže se kum i zapovida da triba ić leć. Ja vam sad ne mogu reć' kako sam se ja tada ćutila. Nas dvoj smo tribali spavat odma unde u jednoj kućici, ja ne znam šta je tu danas. Tu je bija jedan lip krevet. A tu su spavale i ovce tako da nam je bilo toplo. Prvi iđe leć mladoženja i kleka on prvi da pita u Boga oprošćenje, to je tada bija običaj. Poslin njega klekli su kum i diver da pitaju oprošćenje za mladu.

Tada se stvarno dobro živilo. Moj Luka bija je dobar radnik i dobar čovik. Je da su mi one ženetine govorile kako nije baš lip. Ali ja uvik curom govorim: "Ne gledajte lipotu, đavlu daj lipotu. Gledajte dobrotu, to će vam tribat a ne lipota." Ne znam ja kolko je moj Luka bija lip. To neka drugi sude, ali bija je dobar ka' kru'. Malo je onaki ljudi dobri za svoje žene ka šta je moj Luka meni bija. Bože, daj svakoj ženi onakog čovika, bilo bi više sloge i ljubavi.

Ja sam svog Petra rodila a nisam još dobro ušla u petnajstu godinu. To je bilo veselje veće nego da su svati. On se rodija ka' prvi sin i ka' prvi unuk pa je straom bilo draže nego išta.

Ali ne da vrag jadnim ljudim da miruju. Počeja je rat. Najprije je diglo divera Matu. Ja sam tada bila noseća s pokojnom malom. Sve me je bilo stra' da ne digne i Luku. Ali šta ćeš, nije prošlo malo, digne i njega krajem lita.

Poslim par miseci rodila sam pokojnu malu. Tada sam bila u Kamenskom. Bože dragi, gadno li je bilo, muška nema u kući, zima počela, ja noseća i sama u Kamenskom... Anica došla dva-tri dana prije neg' ću ja rodit. I nije se moglo mirovat. Ja sam morala radit jer nikog nije bilo da ti priskoči u pomoć. u to vrime žene su mogle svašta. Ništa nije bilo čudno da noseća žena ode u drva, porodi se pod brimenom drva sama, donese kući dite u traveši a brime na kostimom.

Ja sam malu rodila malo prije Božića i na Badnjak zapovidaju da moram ić kući. Uzeli oni malu i nose je. Ja obukla nike muške gaće i povri nji' suknju da me ne primete oni salauk i da mi bar zer bude toplije. Ali džaba ti sve to. Puše oni mrzli vitar, udarila nika susnjižica pa ti siplje u oči, živit se ne može. Ja sve zastajem, molim Boga da me uzme k sebi a on neće. Ja više nisam vidila ni kud koracak, nesvistica me vata, noge ne slušaju... Jedva smo mi u niko doba došli kući. Na sami Božić doša i Luka vidit malu. U stvari, on je uteka iz vojske. Tako je on vika na nje šta su me po ovom mrazu gonili ozgar s ditetom da sam ja mislila da će je sve pobit'. On nije sta' kod kuće tada niti po' ure. Otiša je i moje ga oči nikad više vidile nisu...

Tada sam ja šest nedilja ležala u krevetu a da nisam znala za se. Malu nisam mogla ni dojit ni pazit. Nije prošlo puno i ona je umrla. Ja kad sam se pridigla malo nisam znala 'odat.

U niko vrime javili su da je Luka poginija. Meni je tada bilo 21 godina.

 

 

Brojač posjeta

360308
Danas
Jučer
Ovaj tjedan
Last Week
Ovaj mjesec
Last Month
UKUPNO
104
136
104
358863
3761
4144
360308

Vaša IP adresa je: 54.161.40.41
Server Time: 2018-07-22 12:38:42